Посета

БЕОЧИН, У ЗАГРЉАЈУ ДУНАВА И ФРУШКЕ ГОРЕ
На скели за ново доба
Много се тога променило у овом кутку Срема од увођења нове технологије и нових стандарда у ”Беочинској фабрици цемента”. Нема више сивих кровова, прашњавих улица, упарложених њива. Град скинуо цементну кошуљу коју је стоички носио дуже од једног века, отворио простор за друкчије видове развоја. Никло је више стотина хектара винограда и воћњака, опет до пуног изражаја дошли Национални парк ”Фрушка гора” и стари манастири, оживела дунавска обала и чарде на њој, предстоји градња међународне луке и ауто кампа... Проблеми постоје, нису мали, али они су ту да би били решавани, а не да послуже као изговор за самооплакивање 

Пише: Зоран Плавшић
Фотографије: Оливера, Огњен и Исмет Адемовски

У Беочин, место на северним падинама Фрушке горе, покрај Дунава, стиже се и одовуд и одонуд. Тако говоре они из прека. Стиже се са свих страна: и реком и друмом. А и аеродром је близу, онај београдски. Најбрже се из престонице долази аутопутем ка Шиду. Скрене се код Руме, па преко Врдника очас посла сте у градићу чувеном по цементу. Може да се дође у њега и са севера. Од Новог Сада удаљен је само петнаестак километара. Никао је као индустријско насеље у долиници Козарског потока, после открића цементних лапора у подножју планине. Фабрику је 1869. године основао Јосип Чик из Темишвара, онда ју је преузела пештанска фирма ”Ornstein & Spitzer”, да би после Другог светског рата била национализована. Сада је у поседу светски познатог француског произвођача цемента ”Лафаржа”, од чијег се доласка много тога променило Беочину.
Пре свега, вратила се природа. Нема више сивих кровова, прашњивих улица, упарложених њива. Град се умио, скинуо ону цементну кошуљу коју је носио дуже од једног века, отворио простор и за друге видове развоја. Визија лепше будућности темељи се сада и на подизању нових винограда и воћњака. Уз то, наравно, иде туризам. Већи део беочинске општине је на простору Националног парка ”Фрушка гора”. На обали Дунава, најављено је, ускоро би требало да никне ауто камп на пет хектара, уз велику плажу, на месту које је међународна камперска организација изабрала и уцртала у своју мапу.
Наравно, сви мештани не могу да се баве туризмом, воћарством и виноградарством. Стога је планирано стварање индустријских зона, у којима би требало да нађу посао они што су без њега остали после приватизације ”Беочинске фабрике цемента” (када је од 2.000 радника остало да ради само њих петина) и гашења мањих погона металске индустрије.

СРЕМЦИ, А У БАЧКОЈ

Беочин је један од пет најразвијенијих општина у Србији. Иако је у Срему, административно припада Јужнобачком округу.
– Ми се држимо пословице: ”Ко ближе ватри, њему је топлије” – каже за Националну ревију (можда у шали) Богдан Цвејић, председник општине Беочин. – Пошто је средиште Јужнобачког округа Нови Сад, најзначајнији центар у овом делу Србије, нисмо имали ништа против да, иако Сремци, будемо ту. Уосталом, од Новог Сада удаљени смо само петнаестак километара. Са једне стране наше општине је Фрушка гора, са друге Дунав. На том не много великом простору живи 17.000 људи. У извесном смислу ограничени смо и чињеницом да нам је 60 одсто територије под Националним парком, те не можемо да развијамо све производне капацитете које бисмо желели. Са друге стране, имамо предивну природу и могућност за туризам и пољопривреду. Некад су ту биле велике површине под виноградима. Пошто је велики број људи био посвећен раду у цементари, те површине су смањене. Међутим, доласком ”Лафаржа” и увођењем нове технологије, која је неупоредиво чистија али и изискује много мањи број радника, све већи број људи враћа се пољопривреди. Пре пет година имали смо око 100 хектара под виноградима, сад имамо 230, до краја године биће их на површини од 250 хектара, а ускоро на чак 300 до 400 хектара. Имамо домаћинства која праве по 30-40 хиљада литара вина. То су сорте грожђа које имају заштићено географско порекло. Праве се шардоне, ризлинг, неопланта (аутохтона врста, направљена на Пољопривредном факултету у Новом Саду, врхунско дезертно вино), мерло, каберне, франковка... Башић подиже винарију на врху Фрушке горе одакле пуца поглед на Бачку и Банат. У настајању су и две квалитетне винарије, у селима Раковац и Баноштор, где се већ дванаест година одржавају дани грожђа.
У бројним беочинским воћњацима највише је бресака, затим крушака, јабука, шљива и кајсија. Снагу им дају сунце и ”ветрови који дувају баш како треба”. Неки производе и јагоде. Ту је и једно чисто сточарско село, Сусек, у коме има највише грла стоке по глави становника (три до четири хиљада грла). Уз сточарство иду млекару, меснице... Укратко, убрзано се развија пољопривреда.

СТАРА ИСКУШЕЊА, НОВИ ОДГОВОРИ

Осамдесетих година беочинска општина је прва у старој Југославији почела, на тадашњем нивоу, да развија индустријске паркове. Малим привредницима бесплатно су додељиване парцеле, што је био почетак развоја приватног сектора. Радило је, већином, о металној индустрији. Данас се све више развија дрвна. 
– Смањили смо накнаде за грађевинско земљиште уколико инвеститори запошљавају одређени број радника. То важи и за оне који од раније послују код нас. Прави се просторни план, а дозвола за градњу би требало да се добија за пет дана. Планиране су две индустријске зоне. Једна има 40 хектара и налази се поред Дунава, уз канал, и веома је погодна за неку луку, марину (и поред пута је). Друга би била на површини до 30 хектара. У процедури је добијање дозволе за међународну луку – каже први човек Беочина Богда Цвејић.
Међутим, око 10 одсто становништва је и даље незапослено. То је испод републичког просека, али брига тиме није мања. ”Лафарж” се доследно придржава социјалног програма усвојеног приликом предаје ”Беочинске фабрике цемента”. Многи бивши радници цементаре и данас, у својим сопственим фирмама, раде за њу. Други су се вратили на земљу и започели своју производњу. Највећи проблем су они који су потрошили отпремнину, а нису започели ништа од чега се може живети.
– Имамо све више социјалних случајева, а у данашње време отворити ново радно место није једноставно – додаје Богдан Цвејић. – Приоритет нам је обезбеђење посла за квалификоване и висококвалификоване раднике, углавном металске струке, који су испекли занат у ”Цементари”. Немају неке посебне квалификације, али су добри и вредни радници. Очекујемо два, три инвеститора. Један, из Шведске, долази у оквиру бизнис парка у ”Лафаржу”. Правиће делове за мобилне телефоне, рендген апарате, биохемијске анализаторе и већ је запослио педесетак људи. Други ће отворити фабрику за рециклажу и прераду моторних уља у хладном (еколошком) поступку. Запослиће око 80 људи. И у прикупљању уља биће ангажовани бројни ”секундарци”.
Постоје велике количине отпада који би требало прерађивати и организовано уништавати. Многе би општине желеле да се удруже и купе пећи за спаљивање (једна кошта око 30 милиона евра). Беочинци, међутим, у ”Лафаржу” имају пећ која би се могла користити за то. Планирају, стога, да на својој територији направе сепарацију чврстог отпада, да тако, уз бизнис, очисте и своје и друге општине.
– Нема опасности да ће тако доћи до загађења животне средине – објашњава председник Цвејић. – Напротив. У општини имамо две мерне станице за аутоматско испитивање чистоће ваздуха, на две различите локације (једна је референтна), а у целој Србији их има осам. Мерења показују да је све у дозвољеним границама. Министарство за животну средину и просторно планирање је дало дозволу за спаљивање гума у ”Лафаржу” до 12 одсто од укупних енергената који се користе у пећима. Користи се, пак, само шест одсто, јер у Србији не може да се сакупи довољно гума.
Беочинци имају топлану која ради на гас. Припремају се да обезбеде и рад на алтернативни извор енергије, биомасу, а сировине би се сакупљале у кругу од сто километара.

СВЕТИЊЕ И БЛАГОДАТИ

У беочинској општини су и два чувена фрушкогорска манастира, Раковац (XV век) и Беочин (XVI век). Њихов значај за сакралну и световну историју, као и за данашњи живот људи у овом крају, углавном знамо. Додајемо овом приликом причу игуманије манастира Беочин Екатерине о чудотворној икони Богородице која нероткињама дарује децу и исцељује болесне:
– Непосредно смо сведочили: пред беочинском иконом Мајке Божје измољено је преко сто педесеторо деце које мајке, нероткиње, према недвосмисленим медицинским налазима, нису могле да имају. Све је то и после лекарски потврђено. Видели смо многе болесне који су излечени молитвом пред лицем Богомајке. Пишемо књигу о свим чудима пред овом иконом старом више од 500 година. Ја сам у манастиру 35 година и од тада пратим ту праву историју чуда.
Имају Беочинци и хотел ”Андревље”, смештен у сред шуме, са конгресном салом и етно кућама. Братимљени су са општинама Угљевик у Републици Српској, Батања у Мађарској (где постоји српска осмогодишња школа), Херцег Нови у Црној Гори и Земун, ту, у доњосремском комшилуку.
Ни културни и спортски живот у Беочину нису запостављени.
– Имамо ”Беочинско лето”, у оквиру Културног центра раде локални радио и телевизија, Културно-уметничко друштво ”Бриле” се прославило фолклором. Оживео је хор у Владичином двору. Диригент је Георгије Максимовић, ”Земунац из Черевића”, који је био диригент хора београдских свештеника – набраја председник Цвејић. – Риболовачки клуб ”Караш” најтрофејнији је у општини. Имамо спортски савез у коме функционишу 23 клуба, а џудо клуб је првак државе.
У општини никлој уз Дунав бројне су чарде. Свирају тамбураши, баци се карта, заигра билијар. Аласи снабдевају рибом, праве се паприкаши и чорбе. Имају и две скеле, у Беочину и Баноштору, које их повезују са Футогом и Бачком Паланком.

***

Ствараоци
Музеј у беочинском селу Черевићу чува успомену на три вероватно најзначајнија ствараоца из овог краја, који имају незаобилазно место у историји српске културе. Реч је о песнику Јовану Грчићу Миленку, сликару Миленку Шербану и вајару Јовану Солдатовићу.

***

Фондови
Заједно са министром пољопривреде, Беочинци су покренули иницијативу да се на локалном нивоу оснује Фонд за развој пољопривреде, како би се малим произвођачима, пре свега радницима који су остали без посла и имају хектар, два или три земље, помогне у развоју искључиво виноградарства или воћарства (не би се улагало у ратарство или сточарство). Циљ је да са те мале површине може да се прехрани једна породица. Доста људи користе и средства Фонда за пољопривреду покрајине Војводина. Резултати су видљиви.

***

Склад
Уз велику српску већину, у беочинској општини 10 одсто становника су Роми, 9 одсто Словаци, 8 одсто Хрвати. Та права вишенационална средина живи складно. Роми овде живе у зиданим кућама а не као номади, о њима брине општински координатор, имају свој Молитвени дом, културни центар, клуб старих Рома који финансира немачка влада. Седам невладиних ромских организација спроводи бројне акције. У Беочину, дакле, ”Декада Рома” није само пригодна фраза, сезонски маркетиншки трик, а ни псеудоидеолошка флоскула која служи за пропагандно малтретирање Србије.

***

Апотека
Једна од најстаријих апотека у Војводини налази се у Черевићу. Отворио ју је Душан Цвејић, прадеда данашњег председника општине, који је завршио фармацију у Загребу 1883. Дошао је у Черевић и оженио Ангелину Геретски, рођаку Атанасија Геретског, великог донатора Матице српске у Новом Саду и трговца, па је 1888. отворио апотеку. Била је трећа, после оних Карловцима и Петроварадину. Ангелинин и Душанов син Богдан Цвејић завршава фармацију у Грацу и жени Надежду из Врњачке Бање, докторску ћерку. Кад су им после Другог светског рата одузели апотеку, деда Богдан, разочаран, забрањује деци да студирају фармацију. Ипак, његов унук, такође Богдан, завршава фармацију и 2008. отвора апотеку ”Код светог духа” у истом простору и са истим намештајем као пре 120 година.